Из зиме и олујних дана, Светоархангелска парохија, за сјевер од Торонта, изашла је оснажена и освјежена. Неки догађаји избацили су на површину питање и самог опстанка Парохије. Господу драгом слава и хвала, својом одлучношћу да претраје, на ово питање, и нека друга, Парохија одговара на најбољи начин.
Збивања у Парохији задњих дана потврђују то.
Крајем априла одржано је вече подршке Парохији. Одзив парохијана и других доброчинитеља био је изванредан. Сала је била испуњена до задњег мјеста. Материјални учинак вечери је знатан, али је значајније то што овај догађај свједочи Парохију у њеном трајању и одлучности парохијана да, с помоћу Божијом и потпором Светог Архангела Гаврила, истрају у својој богоугодној намјери да опстану и Светом Архангелу храм саграде.
И овом приликом, као и многом пута до сада, Биљана Гашовић је своје, од Бога добивене таланте, и огромну своју енергију, ставила у службу Цркве и резултати нису изостали. А наше сестре, на челу са Драгицом Гађански, Вером Павловић и Неном Вучковић, потврдиле су оно што се за њих зна и вјерује, да су важан стуб Цркве и снага на коју се рачуна.
Непосредно по овом догађају, 5. маја, уочи Ђурђевдана, предводници Парохије организовали су прољећно чишчење имања.
Претходних мјесеци у парохијској згради и капели Светог Архангела обављени су многи грађевински послови уређења простора и његовог усаглашавања са онтаријским грађевинским стандардима.
Богослужења су враћена у капелу и црквени живот се наставља и сви су изгледи, Богу хвала, да ће се сустићи стање које је било прије неколико мјесеци. Пробуђени оптимизам, и одушевљење, указује на то да је кризно вријеме иза нас и да Парохији, ако Бог да, предстоје и бољи дани.
У радној акцији чишћења имања и одношења грађевинског отпада узели су учешћа слиједећи трудбеници: Томо Тркља, Миле Котарац, Срђан Стојшић, Душко Кнежевић, Синиша Цветковић, Радован Ждракановић, Глигор и Страхиња Ђого, Дејан Јокановић, Живорад Божић, Јован Недељковић и проте: Златибор и Василије.
Дан је био сунчан, атмосфера радна и полетна. Освјежила нам је сјећање на акције које смо предузимали кад смо Парохију оснивали.
Упечатљив нам је био један детаљ, везан за најмлађег учесника акције, Страхињу Ђога. Старајући се око ватре у иконичном нашем бурету, упита нас да ли знамо ко је то буре оспособио да се у њему могу бадњаци палити и ватра зажећи кад се за њом потреба укаже.
Рекосмо да не знамо.
”То је учинио мој Тата”, рече.
Дирљиво је било сјећање на Ђорђа Ђога и онај, незаборавни, детаљ кад смо, први пут, на имање крочили, а он клекнуо, земљу пољубио и рекао: ”Одавдје не идемо.”
Отац је започињао, синови настављају што нас снажи у увјерењу да ће и за унуке, ако Бог да, у Парохији Св. Архангела Гаврила посла бити.
– О. Василије Томић
