Одржан први Световасилијевски фестивал српске хране

Христос воскресе!

На нашем парохијском имању о празнику Св. Василија Острошког и Тврдошког, одржан је први фестивал српске хране.

Након што су се присутни окупили на Светој литургији и узнијели молитве Господу и Његовом великом угоднику из земље Херцегове, Св. Василију Острошком, сабрање је настављено уз трпезу љубави. Наше сестре из КСС су се својски потрудиле да се Први фестивал српске хране достојно прослави, а браћа су се бавила око роштиља и пића за ову прилику!

Лијеп мајски дан измамио је многе госте који су уживали у српским специјалитетима. Посебну радост нам чини то што је фестивал од свог првог издања добио интернационални карактер. Било је међу гостима разних нација које чине богати мозаик заједнице у Ричмонд Хилу. Тако смо угостили и неколицину Руса, Румуна, Кинеза. А било је и комшија из улице који су једноставно свратили и отишли одушевљени српском храном и традиционалним гостопримством!

Дјечица су уживала јурећи се у зеленилу и на нашем игралишту. Захваљујући Златку Шарчевићу и Спортској школи „Јунак“, организовали смо хајдучке игре за најмлађе. Било је ту навлачења конопца, трка у џаковима што је изазвало одушевљење што код дјеце, што код родитеља који су бодрили малишане.

До краја овог заиста угодног дана посјетило нас је неколико стотина људи. Сви специјалитети са роштиља су просто разграбљени и врло често роштиљ-мајстори нису стизали да испрате потражњу за ћевапима, пљескавицама и кобасицама.

Вриједне сестре су служиле колаче и кафу, бар је био добро снабдјевен, а најмлађи су уживали и у сладоледу.

Боже здравља, планирамо да ово постане редован догађај и да се сваке године састајемо!

Било је то лијепо дружење и једва чекамо нове догађаје у нашој Парохији!

 

 

 

 

ПРОЉЕЋНО ЧИШЋЕЊЕ ПАРОХИЈСКОГ ИМАЊА

Из зиме и олујних дана, Светоархангелска парохија, за сјевер од Торонта, изашла је оснажена и освјежена. Неки догађаји избацили су на површину питање и самог опстанка Парохије. Господу драгом слава и хвала, својом одлучношћу да претраје, на ово питање, и нека друга, Парохија одговара на најбољи начин.
Збивања у Парохији задњих дана потврђују то.
Крајем априла одржано је вече подршке Парохији. Одзив парохијана и других доброчинитеља био је изванредан. Сала је била испуњена до задњег мјеста. Материјални учинак вечери је знатан, али је значајније то што овај догађај свједочи Парохију у њеном трајању и одлучности парохијана да, с помоћу Божијом и потпором Светог Архангела Гаврила, истрају у својој богоугодној намјери да опстану и Светом Архангелу храм саграде.
И овом приликом, као и многом пута до сада, Биљана Гашовић је своје, од Бога добивене таланте, и огромну своју енергију, ставила у службу Цркве и резултати нису изостали. А наше сестре, на челу са Драгицом Гађански, Вером Павловић и Неном Вучковић, потврдиле су оно што се за њих зна и вјерује, да су важан стуб Цркве и снага на коју се рачуна.
Непосредно по овом догађају, 5. маја, уочи Ђурђевдана, предводници Парохије организовали су прољећно чишчење имања.
Претходних мјесеци у парохијској згради и капели Светог Архангела обављени су многи грађевински послови уређења простора и његовог усаглашавања са онтаријским грађевинским стандардима.
Богослужења су враћена у капелу и црквени живот се наставља и сви су изгледи, Богу хвала, да ће се сустићи стање које је било прије неколико мјесеци. Пробуђени оптимизам, и одушевљење, указује на то да је кризно вријеме иза нас  и да Парохији, ако Бог да, предстоје и бољи дани.
У радној акцији чишћења имања и одношења грађевинског отпада узели су учешћа слиједећи трудбеници: Томо Тркља, Миле Котарац, Срђан Стојшић, Душко Кнежевић, Синиша Цветковић, Радован Ждракановић, Глигор и Страхиња Ђого, Дејан Јокановић, Живорад Божић, Јован Недељковић и проте: Златибор и Василије.
Дан је био сунчан, атмосфера радна и полетна. Освјежила нам је сјећање на акције које смо предузимали кад смо Парохију оснивали.
Упечатљив нам је био један детаљ, везан за најмлађег учесника акције, Страхињу Ђога. Старајући се око ватре у иконичном нашем бурету, упита нас да ли знамо ко је то буре оспособио да се у њему могу бадњаци палити и ватра зажећи кад се за њом потреба укаже.
Рекосмо да не знамо.
”То је учинио мој Тата”, рече.
Дирљиво је било сјећање на Ђорђа Ђога и онај, незаборавни, детаљ кад смо, први пут, на имање крочили, а он клекнуо, земљу пољубио и рекао: ”Одавдје не идемо.”
Отац је започињао, синови настављају што нас снажи у увјерењу да ће и за унуке, ако Бог да, у Парохији Св. Архангела Гаврила посла бити.
– О. Василије Томић